Zovem se Ljubimka i tek sam napravila prve korake kao autorka ljubavnih priča. Nemam veliku publiku, niti poznato ime. Iskreno, kad sam počela da pišem, nisam ni sanjala koliko će put do čitateljki biti izazovan – i koliko ću naučiti o našoj knjiškoj svakodnevici.
Pišem između porodičnih obaveza i svakodnevnih sitnica koje kradu vreme. Pišem zato što osećam potrebu da ispričam priču o ljubavi koja nije savršena, ali jeste stvarna.
Kada sam završila svoj prvi rukopis, bila sam ponosna i iskreno uzbuđena. Čak su i prijatelji i poznanici, oni što nisu ljubitelji ljubavnih novela, rekli da su priče ,,baš dobre, emotivne, pitke, da će sigurno naći put do čitateljki”.
Kad prvi put šalješ rukopis – a svi ti traže nešto zauzvrat
Poslala sam rukopis na nekoliko adresa, nekim poznatim izdavačima, nekima koji se tek probijaju. Svi su me kontaktirali vrlo brzo i svi su imali lepe reči:
,,Sjajna priča, odlično pišete, možemo da objavimo, ali…“
A onda krene:
– ,,Trebalo bi da sama platite lekturu, korekturu, dizajn korica.“
– ,,Trošak štampe pada na vas, mi možemo da ponudimo minimalan tiraž.“
– ,,Knjiga će biti u našoj knjižari, ali promociju, marketing, društvene mreže – sve je na vama.“
– ,,Honorara nema, ili je simboličan – možda dobijete nekoliko primeraka knjige.“
U tom trenutku shvatiš da si ti zapravo sama sebi izdavač, a njihov je samo logo na naslovnoj strani. Osećaj je kao da si ceo orkestar, sviraš sve instrumente, a izdavač dođe tek na kraju, stane za govornicu i pokloni se zajedno s tobom. Publika aplaudira, ali ti znaš ko je sve note pisao, i ko je noću vežbao dok su drugi spavali.
Odluka: ako ću sve raditi sama, onda ću baš SVE raditi sama
Nisam odmah znala šta dalje, priznajem. Prva reakcija je bila razočaranje – pitala sam se ima li uopšte smisla i da li iko zaista želi nove autore na ovom tržištu. Odgovor je, nažalost, ne žele. Lakše im je da kupe prava za neki već etablirani svetski hit, plate studentu jezika da ga prevede za sitan novac, i tako dobijete knjige sa lošim prevodima, bez lekture, korekture, s gomilom grešaka i koricama koje ne govore ništa o knjizi.
Ali onda, kad se slegla prašina, donela sam odluku: ako već treba da radim sve sama, onda ću to raditi po svom ukusu, bez tuđih kompromisa i osećaja da sam samo još jedno ime u nečijem katalogu.
Tako sam počela svoje prvo putovanje u svet samizdata. To znači da sama biram lektora, sama se dogovaram sa dizajnerima za korice, obilazim štamparije, pratim svaki primerak kroz ceo proces. Sama smišljam i pišem tekstove za društvene mreže, sama kontaktiram blogerke i pokušavam da dođem do prve čitateljke.
Nekad to deluje kao da ste na sto mesta odjednom – i vozač, i poštar, i grafičar, i promoter. Sve finansiraš sama – od lekture i korekture, preko preloma i štampe do marketinga.
Šta sve znači biti nova spisateljica na Balkanu
Nije lako. Kad kažete da ste objavili knjigu, svi misle da dignete sve četiri uvis i čekate da legne novac na račun. Istina je da marketing, sav trud, sve ide iz vašeg džepa. A opet, najviše znači kad vam stigne prva poruka neke čitateljke iz drugog grada:
,,Vaša knjiga me je vratila u mladost.“
,,Pročitala sam za veče, hvala što pišete.“
Tada znaš da sve ovo ima smisla.
Mitovi sa kojima se susreće svaka nova autorka ljubavnih priča
Na svom početku, slušala sam (i još uvek slušam) predrasude i mitove koji kruže oko ljubavnih novela – i svaki put se nasmejem jer tek kada se upustiš u ovu avanturu, vidiš koliko su daleko od stvarnosti. Evo onih na koje sam najčešće nailazila:
Mit 1: ,,To je lako – ljubavni roman može da napiše svako“
Ne bih se složila. Probajte da napišete priču koja će nekoga naterati da zastane, zamisli se ili pusti suzu. Svaka rečenica, svaka emocija, sve mora biti ,,živo”. Mnogo je lakše pričati viceve o ljubavnim romanima nego napisati jedan koji stvarno dopire do nečijeg srca.
Mit 2: ,,To je lagana, površna literatura“
Koliko puta sam samo čula – ljubavni romani su ,,za dosadu, tramvaj i čekaonicu”. A onda dobijem poruku žene kojoj je knjiga pomogla da preživi tešku godinu, da veruje u sebe, da ponovo sanja. Ta ,,lakoća” ponekad znači da je neko našao utehu kad mu je bilo najpotrebnije.
Mit 3: ,,To je sve na isti kalup“
Jedan od omiljenih mitova! Kažu – uvek isti zaplet, isti kraj, svi su likovi isti. Istina je da postoje određena pravila žanra, ali svaka autorka unosi u roman deo svog života, sećanja, strahova, želja. Nema te formule koja može da opiše sve ono što nosimo u sebi i pretočimo u priču.
Mit 4: ,,To čitaju samo usamljene žene“
Još jedna besmislica. Ljubavne priče čitaju i studentkinje, i majke, i bake, i žene koje rade dva posla, i devojke koje idu na fakultet. Sve nas spaja želja za pričom, a ne usamljenost.
Mit 5: ,,Od toga se živi – piši, pa ćeš da zaradiš“
Volela bih da jeste tako. Prava istina: sav trud, lektura, korektura, štampa, marketing – sve plaćaš sama. Od prodatih knjiga pokriješ deo troškova, a kad sve sabereš, mnogo više uložiš nego što zaradiš. Ali zato srce bude puno kada neko stvarno pročita tvoju priču.
Mit 6: ,,To je za trafiku, nije za knjižaru“
Apsolutno netačno. Svaka priča ima svoje mesto – nekad na kiosku, nekad u biblioteci, nekad u ženskom društvu na kafi.
Mit 7: ,,Prava umetnost je nešto drugo“
Možda nisu svi ljubavni romani za književne nagrade, ali ako makar jednoj ženi ulepšaš dan, pomogneš da lakše prođe kroz nešto teško, ili joj podariš nadu, mislim da si uradila važnu stvar.
Umesto zaključka
Za ljubavnu literaturu još uvek važi sve ono što sam slušala kao čitateljka:
– To je lagana literatura
– To čitaju samo usamljene žene
– To se štampa na kioscima
– To nije umetnost, nije „prava knjiga“
Ali svaka poruka, svaka preporuka dokaz su da su naše priče potrebne. Na Sajmu knjiga ili u biblioteci, kad neko dođe i potraži baš tvoj naslov, to je najveća nagrada. Mnoge od nas, novih autorki, ne sanjaju o slavi i velikom tiražu. Sanjamo o tome da se naše priče čitaju, da žene prepoznaju deo sebe u njima.
Sve je to škola. Nekada ima razočaranja, nekada umora, nekada sumnji. Ali svaka poruka, svako ,,hvala“, svaki utisak nove čitateljke – to je ono zbog čega idem dalje. Ne moram da imam izdavača. Dovoljno je što imam glas, priču, hrabrost i žensku upornost da ne odustanem.
Pišem za nas, žene sa Balkana, koje ne beže od osećanja. Koje veruju da svaka knjiga može da bude nečiji spas ili uteha. Nema veće nagrade nego kad mi stigne poruka koja kaže – hvala, ovo mi je trebalo.
